Радојко Јовановић (од 23. године Раде Драинац) родио се у селу Трбуњу код Блаца 4. или 16. августа 1899. године. У Блацу је завршио основну школу. Обућарски занат, што је била очева жеља, није желео да учи па уписује гимназију у Крушевцу, у којој до почетка Првог светског рата, завршава три разреда. Године 1915. повлачи се преко Косова и Метохије до Скадра и Лјеша. Првих дана јануара 1916. са више стотина избеглица, претежно ђака, са непуних седамнаест година, укрцава се на брод Црвеног крста и стиже у Марсељ. Почетком фебруара упућен је у Лицеј Св. Рамбереа крај Лиона. У школском листу објавио је свој први књижевни рад. Крајем године премештен је у Лицеј у Сент Етјену. Током 1917. похађа вишемесечни матурантски течај при Српској школи у близини Нице. Већ 1918. један је од најагилнијих чланова литерарне дружине. Добија надимак Рака Песник. Прелази у Париз а по завршетку рата враћа се у домовину. Живео је од новинарства, углавном у Београду.
Радојко Јовановић (од 23. године Раде Драинац) родио се у селу Трбуњу код Блаца 4. или 16. августа 1899. године. У Блацу је завршио основну школу. Обућарски занат, што је била очева жеља, није желео да учи па уписује гимназију у Крушевцу, у којој до почетка Првог светског рата, завршава три разреда. Године 1915. повлачи се преко Косова и Метохије до Скадра и Лјеша. Првих дана јануара 1916. са више стотина избеглица,
претежно ђака, са непуних седамнаест година, укрцава се на брод Црвеног крста и стиже у Марсељ. Почетком фебруара упућен је у Лицеј Св. Рамбереа крај Лиона. У школском листу објавио је свој први књижевни рад. Крајем године премештен је у Лицеј у Сент Етјену. Током 1917. похађа вишемесечни матурантски течај при Српској школи у близини Нице. Већ 1918. један је од најагилнијих чланова литерарне дружине. Добија надимак Рака Песник. Прелази у Париз а по завршетку рата враћа се у домовину. Живео је од новинарства, углавном у Београду.
Раде Драинац (Радојко Јовановић) припада кругу најзначајнијих српских авангардних стваралаца међуратног раздобља. Опробао се у многим жанровима, пре свега у поезији, есејистици и прози (посебно путописима и репортажама). Покретао је и уређивао авангардне и социјално ангажоване часописе те учествовао у споровима о авангарди и покрету социјалне литературе. Реч је о занимљивој и изузетно значајној књижевној личности, чије дело и данас потврђује своју актуелност и непролазну вредност.
Мобилисан је почетком Другог светског рата али, оболео од туберкулозе, лечи се од 1942. у санаторијуму (Озрен) и београдској болници. Умро је у Београду 1. маја 1943. године. Сахрањен је на Новом гробљу.
- март, Прву свеску свог часописа “Хипнос“ писац потписује псеудонимом Раде Драинац.
ИНТЕРМЕЦО
Ја кажем сан,
Ви кажете слобода;
Једно и друго је Тихи океан
И пена иза пароброда.
Само хлебови на свету
Не крију лице иза паравана;
све друго је — птице у лету
И лишће са грана.
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.
Ноћу низ улице градске на прстима носим месец
и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.
Дао бих све а ништа немам.
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.
ПИСМО
Жив сам и здрав,
Само станујем високо.
Кроз кров стаклено око
Гледа на Дунав.
Вода је пепељасто-сива,
У подне од облака полилеј,
У сутон лађа се у врбак скрива
Што из Бакуа за Нирнберг носи петролеј.
Иначе… јесење боје у спектру дана,
А увече крупна, звездана слова:
Ноћ је као рана,
Ноћ је Ана Павлова.
Који пут окно затресу кише
Као безброј жутих лептира,
Тада на крову џин неки почне да дише
И олуја на олуку засвира.
Главно је да сам жив и здрав,
Мада станујем високо.
Само једно: ко рече да је Дунав плав
Као кравље око?…
ВАРЉИВО ПРОЛЕЋЕ
За једну ноћ црна коњица дрвећа
Одгалопира у непознати крај
И ласте на крилима пролећа
Донеше мај.
Сва шума постаде зелена
И распевана;
На прозорима бела пена
Светлог дана.
А кад видех како се огледа
У модрој реци шумни дрворед,
Нагнух главу и ја.
Из воде човек, уморан и сед,
Осмехну се на ме,
Тужног погледа.